ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ
”Када хоћеш да пишеш; писма младом уметнику новопридошлом под окриље Цркве”.
Есејистичка проза. Аутор, Ромило Александар Кнежевић.
Први део:
Писмо младом уметнику новопридошлом под окриље Цркве
Када хоћеш да пишеш
„Какав би свет био кад би се лишио Мокроте,
дивљине? Нека их, нек стоје, О нек увек буду, мокрота,
дивљина, Нек су дуго живи запустелост и коров!“
- Џералд Манли Хопкинз
Када хоћеш да пишеш, мораш бити потпуно безбрижан. Ослобођен сваког терета. Лак као перо. На обзорју твојих мисли, ни тога дана, ни те седмице, па, чак, ни тога месеца, тих месеци... не сме се назирати никакав облак који би својим притиском оптерећивао лакоћу растерећености и спокоја коју ваља да достигнеш. Тек када на крајњим, једва приметним рубовима твојих предосећања, веома далеко, можда цео живот унапред, не буде ничега осим пролећног одсјаја ледника, чији дивљи и сурови мирис наслућујеш, да би потом несумњиво јасно осетио како продире и испуњава све што се указује кроз отворена окна... Како, најзад, до врха запоседа одају у којој седиш. Када схватиш да се твоја одаја, захваћена неприметним и ненасилним вихором, одвојила, као што бујица некада одваја острвца земље, од здања чији је део, и да је отпутовала предалеко, обревши се у рукавцима другачијег времена, толико различитог, да би са песником могао рећи:
We were the first
That ever burst
Into that silent sea ...
тако да се, када би отворио врата више не би сусрео са познатим ходником, већ би одмах, тик иза твога прага, пукла вртоглавост бездана, натеравши те да устукнеш и залупиш врата...
Тек тада би твој ум почео да задобија ведрину и хитрост, да постаје прозиран и светао. Ослобођен свих баласта, попут балона пуњеног хелијумом из кога су одбацили сав терет, твој ум ће се без напора уздизати и, верујем, доспети у области разређеног ваздуха, освежен и подмлађен, задовољно увиђајући да се налази на месту мира и сабраности, негде веома високо изнад пређашњег живота, чије га стреле овде ни изблиза не могу угрозити.
Пре него што почнеш да пишеш, поспреми простор у коме радиш, како никакав несклад не би реметио јасноћу твојих мисли. Закључај врата, одлучан да не отвараш, ма ко долазио да те тражи.
Нека нико не закуца на двери,
нека се не зачује ничији глас ...
Затвори прозоре да те бука (у мом случају звуци природе) не би онемогућила да урониш у себе, у потпуној тишини ослушкујући шумове у само теби приступачној, осунчаној одаји твога суревњивог колоплет- ходника. Уклони све са радног стола, влажном крпом обриши прашину тако да замирише дрво. Нађи табак хартије јединствен, девичански, који ћеш својеручно прошити и повезати, обуци хаљине које носиш само када пишеш, јер сваки чаробњак има своје тајне и свете ритуале. Тло на коме стојиш је свето. Писаћеш не реч по реч, већ слово по слово.
Твоје писање треба да се роди из крика de profundis. Не из крика очајања, или можда управо из светог очајања, из оног безгласног кидања нутрине које је, када више о одговору ниси ни размишљао, и управо онда када си му се најмање надао, отварало Небеса. Тај крик одјекује у делима свих истинских уметника, свих нелажних молитвеника, без обзира да ли су прошли искуство великог греха. Јер, морамо проживети „ћутање Неба“ како бисмо били исцељени од велике гордости. То је крик ужасом скамењеног човека пред Мртвим небом. То је јечање оних који се сећају да није одувек било тако. Оних који се сећају Живог Неба. Пасхалног Неба чији је доживљај у византијској архитектури породио „нагнуто Небо“ храмова. Небо оних који трагају за изгубљеним временом. Мртвом Еуридиком. Оних који се, пре него што ће „потонути у нежну свирку свога лудила“, сећају како је „у голом грању светковало небо“. Но, безусловном љубављу прожето, мајчински брижно Небо које наткриљује и милује својом топлом утробом. Небо које је Достојевски срео код Клода Лорена. Небо оног мученика сулудог погледа који се, пре великог бродолома, подстакнут сунцем окупаним, хиљаду копаља дубоким небеским пространством над Торином, присетио тренутака када је његов живот био сунчано спокојан, те је записао да „још живи Стари Бог”иако је пре тога говорио ”Бог је мртав.”
Како смо дошли до тога да је Бог за нас постао мртав? Да је Небо за нас умрло, изгубило преко ноћи своју бесконачност и бескрајну тајанственост? И не само Небо. Како смо усмртили све око себе, људе и звезде, биље и животиње, ветар и кишу, укусе и погледе?
У филму „Жртвопринишење“, Тарковски главном јунаку даје да изнесе причу која, чини ми се, као да има у себи нечег аутобиографског. Главни лик филма Александар приповеда о посети својој остарелој и болесној мајци и како је пожелео да нешто нежно учини за њу. Приметио је да мајчино двориште запуштено. Засукао је рукаве, узео алат и данима је плевио коров, копао и риљао, износио отпатке траве и шибља. Напокон, када је, задовољан собом због окончаног посла сео да се одмори, осмотрио је врт. Схватио је да је, упркос најбољим намерама, направио грешку. Пређашњи изглед врта, премда неуређеног, имао је своју лепоту. Лепоту коју је сада он, руководећи се здраворазумском представом о лепом, потпуно уништио.
Како код истинских уметника, какав је и Тарковски, нема ничег случајног, верујем да и ова прича, поготово зато што за њом није уследило дискурзивно тумачење, има симболички смисао. Та једноставна приповест за мене представља опис како онога што се мени дешавало, тако и онога што сам примећивао да се догађа у европеизованом човечанству. Тема је, наравно, преопширна, превазилази моје моћи, но ипак ћу покушати да ти укратко о њој нешто кажем.
Човек не може упознати не само Бога, него ни ближњега, или било шта у Божијој творевини, тајну неког цвета, како то неко рече, ако се тајна оног другог добровољно не раскрили за њега. А једино што нас изводи из самозаточења; што другога обезоружава отварајући његову тајну, обогаћујући нас, ширећи наше биће нечим што, напокон, није више само наше Ја; Ја које је, излудело од глади, прождирало само себе, ишчезавајући; Ја „јалово као месечева кора“, без времена и простора; једини, дакле, извор живота за наше Ја јесте пажња усредсређене благонаклоности. Када благонаклоно допуштамо ономе другом и другачијем да постоји поред нас, као различито и непоновљиво. Неко је написао да није атомска бомба оно смртоносно за дух људски већ пројектовање себе у ономе другом чиме се његова другојачијост брише и уништава.
Поставио си ми неколико питања која захтевају опширне одговоре. Убрзо ми је дошло на ум да ћу ти најбоља објашњена дати ако ти изнесем причу о моме блиском пријатељу. Јер, његов живот подсећа и на твој, и на животне путеве толиких младих људи. Неколико година пре мене одлучио је да напусти, како ми то кажемо, „свет“. Непосредно пре тога ме је посетио. Био је у веома добром расположењу. Заправо, могу рећи да га никада нисам видео тако мирног, спокојног и радосног. Приликом тог, како ће се испоставити нашег последњег сусрета, предао ми је своје дневнике, које је годинама водио, као, уосталом, и готово све што је до тада написао. Вероватно је и сам предвиђао да забелешке о његовом животу не би требало да којим случајем нестану, а сматрао је да ћу се ја најбоље побринути о њима. Тада ми је рекао да их могу искористити када и како будем сматрао за сходно. Првих неколико година сам знао где се налази. У писмима ми је описивао и свој пређашњи, и садашњи, искушенички живот. Писао ми је доста касније и о свом монашењу. Убрзо потом писма су постајала све ређа, да би, најзад, потпуно престао да ми се јавља. Чуо сам затим да је прешао у једну врло далеку обитељ. Претпостављам да је желео да буде што теже доступан његовим пријатељима који су му повремено долазили у посету. Жалио ми се пре тога да људи из света не могу да разумеју да је монах у почетном раздобљу борбе приморан да води „егоистичан живот“. Тиме је хтео да искаже добро познати став источног монаштва да је монах, на првом месту, молитвеник за цео свет. А да би то икада постао, макар и у најмањој мери, мора се од света одвојити. Међутим, чак и ако добије овај дар, монах остаје далеко од света, или у свет одлази, у веома ретким случајевима, само ако је потпуно уверен да је на то позван.
Мој пријатељ је рођен у једном граду на обали велике реке. Његов отац му је причао како је током Другог светског рата као дечак са родитељима, када би им околности дозвољавале, одлазио на излет на реку. Некада се дешавало да, добро обучени, изађу на речну обалу током зиме. Частећи се оскудном ужином, уживали су посматрајући огромне санте леда које су достојанствено и неужурбано путовале. Некада је, пак, цела река, која је у том делу свога тока веома широка, била окована ледом. Његов отац је замишљао, или је можда поверовао нечијој шали, да су све те санте, и сав тај лед, допутовале са Северног пола. То га је веома узбуђивало и распаљивало његову машту. Када би, међутим, лед бивао мањи, један њихов сусед је чамцем испловљавао на средину реке. У чамцу се налазило буре прекривано грањем, а сусед је са пушком био скривен у бурету и тако је ловио дивље гуске.
Пријатељ ми је, могу рећи, са болом наводио ову причу. Са болом, кажем, јер је река коју је он као дечак памтио била потпуно другачија. Град је и у његово и у време детињства његовог оца лежао тек који минут хода од саме речне обале. Па ипак, изгледало му је посве невероватно да су људи некада, пре само тридесет, четрдесет година могли ловити дивље гуске на оваквој реци, какву је он сада познавао. Окованој и подјармљеној са два моста, презасићеној отровима који су сваким даном убијали по неку од њених тајни, тако да је, најзад, престајала да буде нешто друго, што нас својом другојачијошћу узбуђује, што нас својом другошћу обогаћује. Чак је и она река из његовог детињства изгледала неупоредиво неукротивије и тајанственије од ове коју је посматрао касније, као студент. Често је излазио на њене обале, шетајући се повремено и далеко од града, тражећи ону пређашњу реку, али је није налазио. Размишљајући о томе, прво је помислио да је он, и једино он узрок овој промени. Заправо, да је река његовог детињства била иста као и ова сада, али да он то не може више да примети јер се променио. Напослетку је, ипак, дошао до закључка да су се променили и он и река. Да су се променили време и простор у њему, али и ван њега. И ужаснуо се што су се спољашњи време и простор у тој мери променили само за непуних двадесетак година.
А прича његовог оца о сантама леда (за које је отац у својој детиње неспарушеној уобразиљи, уобразиљи која све мора да замишља као бескрајно, која живи од бесконачности, веровао да долазе са Северног пола), селила се у мислима мога пријатеља у неко прадавно и готово митско време, као да је била „из Аврамовог доба“, и, премда није могао да поверује да се такво време више икада може вратити, он без те вере није могао да живи. Стојећи на обали те реке, „јалов као месечева кора“, од чега је, онда, живео, ако је још уопште био жив?
Санте леда већ одавно нису, носећи мирис неистраженог, човеком неоскрнавеног и приземљеног, промицале реком. Ускоро међу становницима тога града више неће бити никога ко би се сећао тог призора. Тада му је синула мисао, како ми је више година касније испричао, да све, ипак, није изгубљено док још постоји сећање на тај призор. Да тај призор не сме пасти у заборав, јер би, како ми је објаснио, а ни сам нисам сигуран да ли је тачно знао прави смисао својих речи, његовим нестанком занавек била изгубљена једна „бременита Божија мисао“.
Ако је, дакле, још био жив, живео је од сећања на ту слику, која је некада била посве уверљива, опипљива, као да ју је могао додирнути, а некада би, пак, била бледа као утвара. Када би зими седео за радним столом, јер он се трудио да пише и пишући да себи објасни шта се то изгубило из њега и шта је то што је нестало из природе, а што је у њему и у природи зрачило спокојем (рекао ми је да је управо реч „спокој“ била та око које се у његовом животу све окретало и ка којој се све стицало), чинило би му се повремено да у леденом бледилу зимске светлости види нешто што је ретко примећивао у своме граду, и не само у граду, већ и у својој земљи, и што никако не може потицати из тих крајева, чак ни са тог дела континента, нешто што мора бити да је допутовало из великих, веома великих даљина. Осећао би јасно мирис тих предела, нека непозната студ би, иако је соба била угрејана, продирала кроз прозоре и зидове, обузимала радосно његово тело које би се наједном пренуло и оживело. И он је, слично његовом оцу, веровао чврсто да је стицај повољних циклона догнао у његов град, у његову личну скученост и тескобу, и ту светлост, и те мирисе и ту студен, управо као одсјај ледених планинских венаца Северног пола.
Приметио је, ипак, да га таква маштања, пошто се понове неколико пута, ипак остављају празним и незадовољним. Копао је по себи, тражећи порекло незадовољству. Један од наредних зимских дана превазишао је све претходне. Владао је мраз, свуда је продирао мирис великог снега који је затрпао град, претворивши га у смерну и малу људску настамбу, наједном смањену и шћућурену, окружену не више цивилизацијом, већ непрегледном завејаном пустаром. Путева као да више и није било, јер су их прекривали дебели наноси и сметови. Заправо, у једном утилитарном смислу, и није их тога часа било. Јер, када би неко бацио поглед из авиона, опазио би како нетакнуто пространство белине ремети тек по нека тамнија мрљица кућа, које провирују стешњене тешком снежном капом, и дају гласа о себи веселим димним стубовима. Раздаљине су се вишеструко повећале услед непроходности. Као да се увећао град у којем је живео, али и његова земља и, најзад, цела планета. То значи, размишљао је он, да је простор, ипак, релативан појам. Веома је волео, како ми је објашњавао, часове великих временских непогода (али овај снег никако није могао назвати „непогодом“), јер су се тада људи понашали одједном природније или, можда, примиреније, и то је човеку пријало, што је он могао да примети на лицима пролазника. Поготово што се тада у необичним околностима није налазила само једна особа, већ цео град, област, а понекад држава или, чак, неколико држава. Сматрао је, даље, да је један веома високи димњак топлане која је грејала неколико великих насеља (а димњак се видео из огромне удаљености), управо зато што је показивао људску маленост пред временским стихијама, као знак нужде, „био најистинитији споменик који се ту уздизао“.
Наставиће се
| препоруке за читање>> | препоруке за гледање>> | препоруке за слушање>> |
