Кратка размишљања о изолацији, самоћи и усамљености

 

Није ли стицање у то што је лишено
растојања још чудније него ли распрскивање свега?
-М. Хајдегер

 

Ако смо потпуно изоловани од других, да ли то значи и да смо усамљени? Ако међу нама не постоји телесна удаљеност, ако смо укинули просторну одвојеност, да ли то нужно значи да смо победили раздвојеност? Удаљеност не мора да буде исто што и раздвојеност. Самоћа не мора да буде усамљеност.

 

Па ипак, журно отклањање свих растојања не доноси близину; јер она се не састоји у краткоћи растојања. Оно што је с обзиром на растојање најмање удаљено од нас, захваљујући филмској слици и радио-звуку, може нам остати далеко. Оно што је у погледу растојања непрорачунљиво далеко од нас, може нам бити близу. Незнатно растојање није већ и близина. Големо растојање још не значи даљину.1

 

Одвојеност и самоћа могу нам некада помоћи да превазиђемо усамљеност и раздвојеност. Шта значи самоћа, шта значи усамљеност?

 

Самоћа је бекство од лажне блискости. Самоћа је бег од жртвовања наше непоновљивости зарад заједнице у којој се јединственост губи.

 

Различитост, како неко рече, не значи и раскол. Заједница није непромењиви мир истости и једнообразности.

 

Шта се ту збива, кад - као исход отклањања великих растојања - све остаје једнако далеко и једнако близу? Шта је та једнообразност у којој је све нити далеко нити близу, у којој је све тако рећи лишено растојања?2

 

Заједница подразумева драму, слободу и могућност грешке, покрет и ерос, напетост и међусобно обогаћивање. Она подразумева постојање особе која ће заувек остати тајна за нас, ма колико напредовали у њеном упознавању. Самоћа је такође неисцрпна непоновљивост наше личности. Бити личност знати имати нешто лично, нешто што мени и само мени припада, што нико други не поседује и не познаје до краја. Усамљеност је губљење и другог и себе као непресушног извора изненађења.

Али бити личност подразумева и да смо заувек тајна за сами себе. Личност је могућа једино ако је чак и за свога Творца недокучива тајна, ако је све што постоји, иако створено, ипак неограничена мистерија. Личност постоји само ако чак и за Творца постоје недокучиве тајне.

 

Личност је моћ да у недоглед, никада раније виђеним садржајем, проширујемо наше непоновљиво име, ту врхунску тајну јединственог идентитета. Личност је непрекидни и нечујни ток апсолутно и вечно новог.

 

Личност је могућа само ако све што постоји, и Бог и човек и свет, почивају на бездану-још-неоствареног, на бездану-још-непознатог. Одиста, чини се да најважније филозофско питање гласи: Одакле долази оно што још никада није било?

 

Усамљеност настаје из заборава овог бездана-још-неоствареног. На застави усамљености пише: ”Ничега новог под сунцем”. Све што постоји, и Бог и човек и свет, прича је која је већ безброј пута испричана и којој се никада ништа ново не може додати. Усамљеност је живот у зачараном кругу већ-оствареног и вечито-једнообразног.

 

Све бива згурано у оно што је једнообразно лишено растојања. Како? Није ли стицање у то што је лишено растојања још чудније него ли распрскивање свега?3

 

Када човек поверује у усамљеност, он трагедију свог живота преноси на све око себе, како на Бога, тако и на људе и цео свет. Није убиствена машина која се зове атомска бомба оно што је заиста смртоносно. Оно што нам већ одавно прети смрћу, и то смрћу наше суштине, јесте пројектовање наше окамењености на све око себе.

 

Човек нетремице гледа оно што би могло да дође експлозијом атомске бомбе. Он не види да су атомска бомба и њена експлозиј а само последњи излив онога што се већ одавно појавило и што се већ збило ... Шта још чека тај неми страх, ако се оно ужасно већ десило?4

 

Све што постоји, не само животиње, биљке или такозвана ”нежива” материја, већ и наше рукотворине5, обдарено је извесним обликом личности и тајне. То значи да нека столица или сељачке цокуле, бокал за вино или чајник пун кључале воде6 нису само оно, или поготово нису оно што нам о њима говори њихова употребна вредност.

 

Магличасти поглед детета трага у нејасном простору за оним што је неодређено ... Овај се поглед након дугих покушаја задржава на једној црвеној шари на тапетама и не напушта је док не схвати душу црвеног ... То није сазнавање неког предмета, већ расправљање са једним - разуме се, само у ”машти” - живим и активним сабеседником. Ова машта је нагон да се све преведе у Ти, нагон за односом са свим и свачим... Разлежу се још мали, неартикулисани гласови, без икаквог значења и устрајно по празном простору; али управо ће они једног дана, неочекивано, постати разговор. Са чим? Можда са чајником у коме вода кључа, али и то ће бити разговор.7

 

 

Изолација је прилика за прелазак из усамљености у самоћу. Тај прелазак је обележен нашим прихватањем да ништа што постоји није безлично. Тада нам и оно просторно најудаљеније постаје блиско. Парадокс блискости је у томе што близину досежемо у мери у којој нам она непрекидно измиче.

 

Шта је близина, ако заједно са њеним изостајањем изостаје и даљина?8

 

 

 

 

1 Мартин Хајдегер, Ствар; Мишљење и певање, прев. Божидар Зец, (Нолит, Београд)
2 Исто, 105.
3 Исто. Ауторов курзив.
4 Исто, стр. 105-6.
5 Многи велики уметници, попут Пруста, Џојса, Ван Гога, Рилкеа, Шардена... или мислиоци попут Хајдегера или Јунга, као што ћемо видети, имали су мистична искуства везана управо за ”обичне” ствари.
6 ”Пробунцала молитва чајника у грозници...”
7 Мартих Бубер, Ја и Ти, прев. Јовица Аћин, (Вук Караџић, Београд, 1977), 46.
8 Хајдегер, 105.

 

Аутор: Ромило Александар Кнежевић